Jovan Hristić, profil dramskog pisca i teoretičara u okvirima modernog klasicizma
| Autor: | Kesić, Snežana |
|---|---|
| Přispěvatelé: | Jakšić-Provči, Branka, Pešikan, LJuštanović LJiljana, Jovanov, Svetislav |
| Jazyk: | srbština |
| Rok vydání: | 2018 |
| Předmět: | |
| Zdroj: | CRIS UNS |
| Popis: | Намера студије јесте темељна и свеобухватна анализа драма Јована Христића(Чисте руке (1960), Орест (1961), Савонарола и његови пројатељи (1965), Седморица:како бисмо их данас читали (1968), Тераса (1971)) и теоријске драмске парадигме уњиховој корелацији у циљу осветљавања профила ствараоца и теоретичара усаображaвању шифрама модерног класицизма. Испитивање драмских рукописаподразумева литерарно драматуршки приступ у одређивању тематско-мотивскиходредница, жанровских и стилских особености, језичког израза, карактеризације ликова,кореспондендирање са митским обрасцима и драмским предлошцима који инкорпорирајумит за основицу. Истраживање кључних теоријских упоришта је усмерено напроблематизовање аутентичних рефлексија о карактеру драмске ситуације, драмскогдијалога, односа драме и представе, традиције и авангарде, улоге редитеља и читаоца/гледаоца, о трагедији и трагичком, митском у драмској књижевности, интертекстуалностиу доследној формули усаглашавања традиционалног и савременог. У оквиру фокуса натеоријски дискурс о драми и позоришту примењено је имплицитно распознавањеХристићеве особене антиметодске теоријске оријентације у његовој оптици српске исветске драмске књижевности. Посебан акценат у анализи два хоризонта његове духовнепраксе – стваралачке и теоријске стављен је на постојаност духовних и референцијалнихпунктова, што је у времену доминације стратегија фрагментарности и релативитетаучврстило линију конструктивизма у драмској рецепцији. Namera studije jeste temeljna i sveobuhvatna analiza drama Jovana Hristića(Čiste ruke (1960), Orest (1961), Savonarola i njegovi projatelji (1965), Sedmorica:kako bismo ih danas čitali (1968), Terasa (1971)) i teorijske dramske paradigme unjihovoj korelaciji u cilju osvetljavanja profila stvaraoca i teoretičara usaobražavanju šiframa modernog klasicizma. Ispitivanje dramskih rukopisapodrazumeva literarno dramaturški pristup u određivanju tematsko-motivskihodrednica, žanrovskih i stilskih osobenosti, jezičkog izraza, karakterizacije likova,korespondendiranje sa mitskim obrascima i dramskim predlošcima koji inkorporirajumit za osnovicu. Istraživanje ključnih teorijskih uporišta je usmereno naproblematizovanje autentičnih refleksija o karakteru dramske situacije, dramskogdijaloga, odnosa drame i predstave, tradicije i avangarde, uloge reditelja i čitaoca/gledaoca, o tragediji i tragičkom, mitskom u dramskoj književnosti, intertekstualnostiu doslednoj formuli usaglašavanja tradicionalnog i savremenog. U okviru fokusa nateorijski diskurs o drami i pozorištu primenjeno je implicitno raspoznavanjeHristićeve osobene antimetodske teorijske orijentacije u njegovoj optici srpske isvetske dramske književnosti. Poseban akcenat u analizi dva horizonta njegove duhovneprakse – stvaralačke i teorijske stavljen je na postojanost duhovnih i referencijalnihpunktova, što je u vremenu dominacije strategija fragmentarnosti i relativitetaučvrstilo liniju konstruktivizma u dramskoj recepciji. |
| Databáze: | OpenAIRE |
| Externí odkaz: |
|