| Popis: |
Докторска дисертација посвећена је сликама жена у српској уметности друге половине XIX века, са циљем идентификовања релације родних идентитета, друштвене улоге жене и визуелне уметности. У оквиру истраживања, методологија рада заснована је на комбинацији методолошких приступа који су омогућили укрштање родне, културолошке и социолошке димензије у посматрању феномена представе жене. У оквиру историјско-уметничког дискурса, ослонац је најпре тражен у искуствима феминистичких студија визуелне културе и оних које су у истраживања уметности интегрисали женске и родне студије. У раду се тежило издвајању основних принципа којима су вођене конструкције слика жена, њихова функција, као и контексти које су понеле у оновременим друштвеним оквирима. У средишту визуелне репрезентације биле су портретне представе, усвојене као важан део културе грађанства. Као носилац мултиплицираних значења идентитета, портрети жена су давали визуелну дескрипцију родно дефинисаног декорума, као и основних мерила која су означавале женскост. Портретна артикулација тела, костими, аксесоари, као и предмети са којима су жене представљане, све заједно било је у својству визуелног исказа идентитета жена и њихових културних пракси. Период процвата портретне културе исто тако је обележен и све значајнијом улогом коју су портрети заузимали у јавном домену, у склопу промоције и меморисања појединаца у наративу о националним заслужницима. Са таквом функцијом сликани портрети су сакупљани у инситуционалним збиркама, серијски портрети су пласирани у јавност, подижу се споменици, док периодична штампа кроз публиковање портрета знатно учествује у афирмацији појединаца. У таквом спектру појава, присуство женских портрета у јавном дејству испоставља се као индикатор друштвених ставова о жени, заједно са могућностима и границама за њихову партиципацију у јавном ангажману. Првенство у томе су имали портрети жена владарског дома, као кључни у династичкој промоцији и представљању власти. Жене из категорије грађанки су могућност за већу јавну афирмацију добиле тек са развојем илустроване штампе при крају века. Друштвено креиране идеје о родним улогама, такође се препознају као кључни елемент у сликарским делима са ликовима жена. У мноштву уметничких тема жена је често фигурирала као протагониста, добијајући улогу саображено устоличеним идејама о женскости и задацима који су им друштвено приписивани. Таква диференцијација родних улога посебице је изражена у продукцији слика које су током друге половине 19. века тематизовале ратне сукобе и националне аспирације. This doctoral dissertation is dedicated to the images of women in the Serbian art of the latter half of the 19th century, and it aims to identify the relations among gender identities, the social role of women and visual art. Its research methodology is based on a combination of methodological approaches which allowed the gender, culturological, and sociological dimensions to be mingled in the observation of the phenomenon of women representations. Within the framework of the art history discourse, the postulates for the thesis were primarily sought out in the experiences of feminist studies of visual culture and those which integrated women’s and gender studies into the study of art. The thesis seeks to single out the basic principles underpinning the constructions of the images of women, their function, as well as the contexts they created within the social framework. In the very core of visual representation were portraits, adopted as an important part of the bourgeois culture. As the bearer of the multiple meaning of identity, portraits of women provided the visual description of gendered decorum, as well as the fundamental criteria that defined womanhood. All the following features together – the portrait articulation of the body, the costumes, the accessories, and the objects women were depicted with – served the function of the visual expression of the identity of women and their cultural practices. In addition, the golden years of the portrait culture were characterized by the ever-increasing role that portraits began to occupy in the public realm, as part of the promotion and commemoration of individuals within the narrative of the national greatness. Conceived to serve such a purpose, the painted portraits were housed in institutional collections, the serial portraits were placed before the public eye, monuments were erected, while the periodicals significantly participated in affirming individuals through publication of their portraits. Within such a spectrum of phenomena, the presence of female portraits in public turned out to be indicative of social stances on women, along with the possibilities and limits in relation to their participation in public engagements. Priority in these matters was assigned to the portraits of women from the royal house, as key factors in dynastic promotion and representation of the authorities. Only with the accelerated development of illustrated newspapers and magazines in the late 19th century did possibilities for greater public affirmation start to open up for bourgeois women. Socially constructed ideas about gender roles are also recognized as a key element in paintings which employed the figure of woman. In the multitude of artistic themes, the women often featured as the protagonists, getting the role in accordance with the firmly-established ideas on womanhood and the duties that society traditionally ascribed to women. Such a differentiation of gender roles was especially pronounced in the paintings executed during the latter half of the 19th century which thematized wars and national aspirations . |
