| Popis: |
Иако је јавно бележништво први пут уведено Законом о јавним бележницима (нотарима) 1930. године оно у српском праву нема дугу традицију. Овај закон важио је само до 1944. године, при чему до тада на највећем делу територије Србије јавно бележништво није ни успостављено. У послератној литератури се о јавнобележничкој форми уговора врло мало говорило због чега је у време доношења Закона о јавним бележницима 2011. године она перципирана као нешто сасвим ново. Реакције стручне јавности на увођење нових врста форме у наш правни систем биле су разноврсне. Оне су се кретале од оптимизма и великих очекивања од нових врста форме у доктрини до оштрог протеста адвоката због њиховог увођења. У нашем правном систему разликују се три врсте јавнобележничке форме облигационих уговора – јавнобележнички запис, јавнобележнички потврђена (солемнизована) приватна исправа и јавнобележничка овера потписа. Док је овера потписа постојала у нашем праву и пре увођења јавног бележништва, јавнобележнички запис и солемнизована приватна исправа представљају нове врсте форме у нашем правном систему. Учешћем јавног бележника у закључењу уговора обезбеђује се додатни квалитет форме уговора јер се ради о носиоцу јавних овлашћења, стручњаку који је дужан да се стара о интересу обеју уговорних страна и да поступа у складу са начелима непристрасности, независности, поверљивости, поучавања и др. начелима вршења јавнобележничке делатности. На тај начин, овим врстама форме, сразмерно степену учешћа јавног бележника, омогућује се остваривање више фунцкија форме уговора и у већем обиму него што је то могуће постићи обичном писаном формом. Свеобухватна анализа јавнобележничке форме облигационих уговора, а посебно јавнобележничког записа и солемнизоване приватне исправе указује на то да је њихово увођење у наш правни систем оправдано, те да се њиховим постојањем обезбеђује већи степен заштите интереса уговорних страна, јавног интереса или интереса трећих лица. Постојање ових врста форме уговора доприноси правној сигурности, растерећењу судова и олакшавању приступа правосуђу. То, међутим, не значи да законодавац треба често и олако да условљава пуноважан настанак уговора њиховим закључењем у одређеној форми. У нашем праву владајуће је начело неформалности, а оно представља један аспект начела слободе уговарања, једног од основних начела облигационог права. Ограничавању ове слободе прописивањем обавезне форме законодавац треба да прибегава само онда када за то постоји оправдан разлог. Он може да се огледа у остварењу одређених правнополитичких циљева, односно заштити интереса уговорних страна, јавног интереса или интереса трећих лица. И тада, законодавац треба да се определи за форму којом се омогућује остварење ових циљева уз што мање ограничење слободе уговарања, минимално успоравање правног промета и што мање трошкове за уговорне стране. До оптималне врсте форме уговора законодавац може доћи утврђивањем функција које форма мора да остварује у конкретном случају. За то је претходно потребно одредити функције форме уговора прецизније него што је то у претежном делу домаће литературе до сада учињено. Iako je javno beležništvo prvi put uvedeno Zakonom o javnim beležnicima (notarima) 1930. godine ono u srpskom pravu nema dugu tradiciju. Ovaj zakon važio je samo do 1944. godine, pri čemu do tada na najvećem delu teritorije Srbije javno beležništvo nije ni uspostavljeno. U posleratnoj literaturi se o javnobeležničkoj formi ugovora vrlo malo govorilo zbog čega je u vreme donošenja Zakona o javnim beležnicima 2011. godine ona percipirana kao nešto sasvim novo. Reakcije stručne javnosti na uvođenje novih vrsta forme u naš pravni sistem bile su raznovrsne. One su se kretale od optimizma i velikih očekivanja od novih vrsta forme u doktrini do oštrog protesta advokata zbog njihovog uvođenja. U našem pravnom sistemu razlikuju se tri vrste javnobeležničke forme obligacionih ugovora – javnobeležnički zapis, javnobeležnički potvrđena (solemnizovana) privatna isprava i javnobeležnička overa potpisa. Dok je overa potpisa postojala u našem pravu i pre uvođenja javnog beležništva, javnobeležnički zapis i solemnizovana privatna isprava predstavljaju nove vrste forme u našem pravnom sistemu. Učešćem javnog beležnika u zaključenju ugovora obezbeđuje se dodatni kvalitet forme ugovora jer se radi o nosiocu javnih ovlašćenja, stručnjaku koji je dužan da se stara o interesu obeju ugovornih strana i da postupa u skladu sa načelima nepristrasnosti, nezavisnosti, poverljivosti, poučavanja i dr. načelima vršenja javnobeležničke delatnosti. Na taj način, ovim vrstama forme, srazmerno stepenu učešća javnog beležnika, omogućuje se ostvarivanje više funckija forme ugovora i u većem obimu nego što je to moguće postići običnom pisanom formom. Sveobuhvatna analiza javnobeležničke forme obligacionih ugovora, a posebno javnobeležničkog zapisa i solemnizovane privatne isprave ukazuje na to da je njihovo uvođenje u naš pravni sistem opravdano, te da se njihovim postojanjem obezbeđuje veći stepen zaštite interesa ugovornih strana, javnog interesa ili interesa trećih lica. Postojanje ovih vrsta forme ugovora doprinosi pravnoj sigurnosti, rasterećenju sudova i olakšavanju pristupa pravosuđu. To, međutim, ne znači da zakonodavac treba često i olako da uslovljava punovažan nastanak ugovora njihovim zaključenjem u određenoj formi. U našem pravu vladajuće je načelo neformalnosti, a ono predstavlja jedan aspekt načela slobode ugovaranja, jednog od osnovnih načela obligacionog prava. Ograničavanju ove slobode propisivanjem obavezne forme zakonodavac treba da pribegava samo onda kada za to postoji opravdan razlog. On može da se ogleda u ostvarenju određenih pravnopolitičkih ciljeva, odnosno zaštiti interesa ugovornih strana, javnog interesa ili interesa trećih lica. I tada, zakonodavac treba da se opredeli za formu kojom se omogućuje ostvarenje ovih ciljeva uz što manje ograničenje slobode ugovaranja, minimalno usporavanje pravnog prometa i što manje troškove za ugovorne strane. Do optimalne vrste forme ugovora zakonodavac može doći utvrđivanjem funkcija koje forma mora da ostvaruje u konkretnom slučaju. Za to je prethodno potrebno odrediti funkcije forme ugovora preciznije nego što je to u pretežnom delu domaće literature do sada učinjeno. Although notary public system was first introduced by the Law on Notaries Public in 1930, it does not have a long tradition in the Serbian legislature. This law was valid only until 1944, during which time a notary public system was not even established in most of the territory of Serbia. In the post-war literature, very little was said about the notarial form of the contract, which is why at the time of the adoption of the Law on Notary Public Office in 2011, it was perceived as something completely new. The reactions of the professional public to the introduction of new types of form in our legal system were diverse. They ranged from optimism and high expectations from new types of form in the doctrine to the strong protest of lawyers because of their introduction. In our legal system, there are three types of notarial forms of obligation contracts - notary public record, notary public confirmed (solemnized) private document and notary public signature verification. While signature verification existed in our law even before the introduction of notary public, notarial record and solemnized private document represent new types of form in our legal system. The participation of the notary public in the process of concluding the contract provides an additional quality of the contract form because s/he is a holder of a public authority, an expert who is obliged to take care of the interests of both parties and to act in accordance with the principles of impartiality, independence, confidentiality, teaching and other principles of performing notary public activities. In this way, these types of forms, in proportion to the degree of participation of the notary public, enable the accomplishment of more functions of the contract form and to a greater extent than can be achieved in ordinary written form. A comprehensive analysis of the notarial form of contractual obligations, especially notary public records and solemnized private documents, indicates that their introduction into our legal system has been justified, and that their existence provides a greater degree of protection of contracting parties, public interests or third parties. The existence of these types of forms contributes to legal certainty, relieving of the courts and facilitating access to the justice system. However, this does not mean that the legislator should often and lightly condition the valid conclusion of contracts by concluding them in a certain form. In our law, the ruling principle is informality, which represents one aspect of the principle of freedom of contract as one of the basic principles of the law of obligations. The legislator should choose to restrict this freedom by prescribing the obligatory form only when there is a justifiable reason for it. It can be reflected in the achievement of certain legal and political goals, i.e., the protection of the interests of contracting parties, the public interest, or the interests of third parties. Even then, the legislator should opt for a form that enables the achievement of these goals with the least possible restriction of freedom of contract, minimal slowdown of legal transactions and the lowest possible costs for the contracting parties. The legislator can reach the optimal type of contract form by determining the functions that the form must perform in a particular case. For that, it is necessary to determine the functions of the form of the contract more precisely than it has been done so far in the predominant part of the domestic literature. |
