| Popis: |
Ритуални смех представља недовољно истражен феномен, а нарочито је занимљив онај који се јавља у контексту смрти. Тој теми ̶ магијском смеју, како је овај феномен назвао Веселин Чајкановић – овај истраживач посветио је посебну пажњу. У настојању да објасни тај ритуални чин, Чајкановић се позабавио његовим траговима и доступним компаративним фолклорним материјалом, пре свега из грчке антике и домаће фолклористике (али и шире), допунивши га радовима и записима српских етнолога. Његова теорија о магијском смеху као ритуалном чину, са специфичном функцијом и значењем у контексту смрти, послужила ми је као полазиште за истраживање овог феномена у ширем контексту античког грчког ритуала и културе у којима се наилази на спој смеха и смрти. У овом раду осврнула сам се на погребне ритуале, ритуале плодности и позориште, а за интерпретацију и разумевање ритуалног смеха ослонила сам се на теоријску концептуализацију озбиљног и пародијског Олге Фрејденберг, која успоставља дијалог с Бахтиновом теоријом карневала. Ritual laughter represents phenomenon that is not enough researched. Especially interesting type of the ritual laughter is the one that appears in the context of death. Veselin Čajkanović have termed it magic laughter and devoted special attention to it. With the intention of interpreting and explaining this ritual act, Čajkanović focused on its traces as well as available folklore material, above all material from Greek antiquity and Serbian folklore, supplementing it with works and notes of Serbian ethnologists. His theory about magic laughter as a ritual act, with specific function and meaning in the context of death, is the starting position for my research of this phenomenon in the wider context of ancient Greek ritual and culture, in which the encounter of laughter and death is possible to come across. I focused especially on funeral rituals, fertility rituals and theatre. For the interpretation and understanding of ritual laughter I used theoretical conceptualization of serious and parodic by Olga Freidenberg, establishing the dialog with Bakhtin’s theory of the carnivalesque. |
