| Popis: |
Са развојем технологије, анализе древне ДНК постале су саставни део истраживања у археологији, допринoсећи сазнањима везаним за историју популација. Међутим, анализе древне ДНК представљају изазов из неколико разлога. Деструктивне су и скупе, а осим тога, у археолошком узорку је присутна веома мала количина деградоване и хемијски измењене ендогене ДНК. Неповољни средински услови у којима је материјал пронађен и складиштен (попут високих температура и влаге) подстичу даљу деградацију органског материјала. Додатни проблем је и могућа контаминација савременом ДНК, до које може доћи у било ком кораку анализа. Оптимално и пажљивије руковање узорцима приликом ископавања и складиштења истог, доводи до повећања количине ендогене ДНК у узорку и смањивања цене секвенцирања. Показано је да се највећи принос древне ДНК постиже издвајањем из калцификованог материјала, а посебно унутрашњег дела петрозне кости. Претварање костију у прах обавља се у лабораторијама специјално посвећеним овим анализама, у којима су предузете одређене мере и протоколи како би се контаминација спречила. У зависности од истраживачког питања и након провере очуваности ДНК, доноси се одлука да ли ће се секвенцирати цео геном и на којој дубини или само делови генома од интереса. У случају недоступности једарне ДНК, митохондријална ДНК као и полиморфни генетички маркери на Y хромозому могу бити информативни при одређивању матералних, тј. патералних линија, али за разлику од једарне ДНК не могу пружити потпуну информацију о демографским променама и популационој динамици. Међутим, како бисмо стварно разумели прошлост, неопходна је добра комуникација и размена информација између археолога, антрополога, генетичара и лингвиста. |
