| Popis: |
Igor Stravinsky’s philosophical and religious trajectory included transformative encounters with Catholic theologians and philosophers in the Paris of the 1920s and 1930s. The most important amongst these was Jacques Maritain, whose neoThomist philosophy applied to art was of significance to Stravinsky, and in particular through its application in the life and work of fellow Russian émigré composer Arthur Lourié. This article examines the relationship between Stravinsky and Maritain in terms of the larger philosophical and creative context of the period, also touching on the work of Lourié and Manuel de Falla, and discussing its ramifications in the work of Stravinsky himself. Филозофска и религиозна трајекторија Игора Стравинског обухватала је трансформативне сусрете с католичким теолозима и филозофима у Паризу двадесетих и тридесетих година прошлог века. Међу њима је најважнији био Жак Маритен, чија је неотомистичка филозофија, примењена на уметност, била врло значајна за Стравинског, нарочито њена примена у животу и раду колеге, руског композитора емигранта, Артура Луреа. Овај чланак осветљава однос између Стравинског и Маритена ширим филозофским и стваралачким контекстом тог периода, дотичући се и дела Луријеа и Мануела де Фаље, те расправља о његовим последицама у делу самог Стравинског. Филозофска и, нарочито, религиозна трајекторија Стравинског одликује се бројним утицајима. Један од њих је дело француског католичког филозофа Жака Маритена, с којим је композитор ступио у контакт током својих година проведених у Паризу, двадесетих и тридесетих година прошлог века. Овај чланак осветљава учинак Стравинског с фокусом на његова религиозна дела кроз перспективу познанства с филозофијом Жака Маритена (нарочито с његовом интерпретацијом идеје homo faber-a, „човека-творца”), у контексту филозофског врења у међуратној Француској. Сâм Стравински вратио се наслеђеној руској православној вери и од двадесетих година прошлог века надаље произвео је серију остварења која изражавају овај маритенски став на један или други начин, укључујући мања словенска остварења Оче наш, Богородице дјево и Credo, и затим, Симфонију псалама и Мису, иако ни у једном од ових дела није показао посебан лични технички вокабулар. Тај вокабулар се налази у сагласју ових двају елемента који чине музику Стравинског посебном, спрези која се темељи на његовом руском пореклу преображеном искуствима на Западу: старо изнова представљено као ново. I am most grateful to Michael Christoforidis for his comments on the paper (which gave rise to this article) I read at the Stravinsky Study Day “Revisiting Stravinsky” Fifty Years On, held online at the National and Kapodistrian University of Athens, 10 December 2021. |
