| Popis: |
Pedagogija je u nas do sada prošla kroz nekoliko metodoloških razdoblja, a danas se zaplela u mreţu pozitivizma. Pokušaj da se metodologija prirodnih znanosti primijeni na društvene znanosti i teţnja za matematizacijom pedagoških fenomena dovela je do potpunog razdvajanja pedagoške teorije od prakse. Tzv. izvorni znanstveni i pregledni radovi, koji su uvjet za napredovanje u pedagogijskim znanostima, svode se na statistiĉke vratolomije i jalovo fraziranje ili besmisleno prepriĉavanje drugih autora. Takve radove nitko ni ne ĉita osim moţda samih autora, pa oni iskljuĉivo sluţe za osobno znanstveno dokazivanje. No ostaje upitno znaĉenje takve pedagogijske znanosti kao i kvalitete znanstvenih kadrova odabranih na taj naĉin. Ponovno smo se našli u situaciji da dokazujemo tezu kako je praksa bez teorije slijepa, a teorija bez prakse jalova. Budućnost pedagogije kao i ostalih znanosti leţi u njenoj kreativnosti, u sposobnosti da kreira nove odgovore na nove izazove. To nikako ne znaĉi metodologijsku iskljuĉivost, ali svakako znaĉi drugaĉiji pristup pedagoškim studijima, doktorskim studijima, vrednovanju znanstvenih radova, ali i istraţivaĉkih projekata, koncepciji pedagogijskih ĉasopisa, kao i kvalitetno novi odnos izmeĊu teorije i prakse. To znaĉi afirmiranje novih obrazaca pristupa pedagoškim fenomenima. |
