| Popis: |
Autor knjige s razlogom upozorava na različitost struktura verbalnog i vizualnog jezika te nemogućnosti neposrednog prenosa figura i značenja iz jednog sustava u drugi. Knjiga se, kako bi slikovito rekao Marcel Bačić, bavi « ; odnosom simultane slike i sukkcesivnih riječi» ; , kako bi se osporila nametnuta kritika arhitektonske moći suđenja. Preko složenosti radnog pamćenja koje ima odvojene kodove za lingvističke od vizualno-spacijalnih informacija (Predrag Zarevski), autor, s jedne strane ne osporava sponu verbalnog-vizualnog (G. Terragni-D.Alighieri: Božanstvena komedija, B.Taut-P.Scherbart: Lesabendio, Schaalov model arhitekture na Rilkeov tekst: Malteu Laurdis Briggen), ali s druge strane pridaje prednost vizualnom i s Foucaultovim nevoljkim priznanjem: « ; Riječi ne mogu biti fasada misli» ; (Riječi i stvari). Ili ga potvrđuje u E.R. Tuftijevom prikazu « ; Haroon and Sea of Stories» ; (Visual Explanatios) ili pomoću J. Lockeovim « ; homonuclus metafora» ; (Mind I), ili pomoću U. Ecovih « ; hipotipoza» ; i « ; ekfraza» ; (Otprilike isto) itd. Pozivajući se na Wittgensteina, Macha, Žmegača, Calvina i druge autore kako bi naglasio značaj vizualnog poziva se na stari retorički problem « ; sindroma neizrecivosti» ; kojeg neki autori nazivaju tek « ; poteškoćama u komunikaciji» ; (I. Rogić). Zato je srž teme ove knjige, kako je naslovom i najavljeno, kakva je pozicija arhitekture između kritičke verbalne prosudbe i vizualno predstavljenog projekta kuće jednog arhitekta. Upravo u tom odnosu autor « ; lomi» ; tekst svoje knjige na dva dijela. U prvom dijelu razglaba o stalnim arhitektonskim temama ( prenosivost izrečenog u napisano-nacrtano, imitativno u vremenskom sloju sadašnjosti, naopakost i pretvorivost slike-mišljenja, geometrijska točnost pretvorivih oblika prirode, prepoznatljivost metafore stvarnog i zamišljenog prostora, matrica-tip-model kao vodiči u stvaralačkom postupku), a u drugom dijelu sve te postavke stavlja u obranu arhitektonskog djela Otta Wagnera. To je bio i povod ovoj knjizi jer je međunarodnim kongresom s temom « ; Otto Wagner and Genesis of Europian Modernism» ; , održanog u organizaciji Getty Center u Santa Monici (USA) 1988., osporena « ; vrijednost vizualno zavodljivih aspekata Wagnerovih kreacija» ; i više su se autori trebali koncentrirati na « ; socijalne, intelektualne i artističke okvire» ; u kojima je Wagner stvarao. Tu, autor ove knjige ne otvara primarno odnos verbalog-vizualnog već kriomice nudi-otvara odnos između kontemplacije (O. Wilde) i imaginacije (Ch.Baudelaire) u stvaralačkom postupku. Izbor Wildea i Baudelaiera nije osobni izbor autora već sudionika spomenutog kongresa na čijim je idejama osporavan Wagnerov stvaralački opus. Zato O. Wilde nameće: riječi su snažnije i sugestivnije nego materijal slikara i kipara, pa je teže o nekoj stvari raspravljati nego je napraviti. Iako je Jonathan Mayne u predgovoru reprinta knjige « ; The Painter of Modern Life and Other Essays» ; ukazao na Baudelaireovo suprostavljanje « ; glorifikaciji kulta slike» ; (Mon coeur mis a nu) ipak je zazirao od hladnog « ; knjiškog znanja» ; koje se može nadići samo imaginacijom. Nije moguće zaobići, i Baudelaireov stav o navodnom nestanku razlike između kritike i kreacije jer su to dva aspekta istog stvaralačkog postupka. Istovremeno, autor spremno prihvaća Baulelaireovo odbacivanje « ; knjiškog znanja» ; kao instrumenta kritike (« ; Textbook knowledge rejected as a critical instrument» ; , J. Mayne, str.X) i uspostavlja relaciju Baudlaire-Gropius (Sinteza u arhitekturi, Ravnoteža doživljaja i knjiškog znanja, str.55), jer se imaginacijom ono nadilazi. S takovim stavom autor s pravom osporava neke tvrdnje Gadamera i Batschmanna oko igre zavođenja i snage retorike kao unutrašnje mogućnosti verbalnog jezičnog poretka, ali i prihvaća one Jasne Galjer, Marine Baričević i Darka Glavana, a posebno Zdravka Zime (Walter Benjamina) i Ranka Marinkovića (odvajanje kritike od komentara) kao neke vrste priznanja: « ; Ima nešto stidnog u pisanju» ; (Nevesele oči klauna, str.163). I danas je s istim žarom otvorena rasprava od Rachel Levitt do Fhilip Nobela oko kuće ICA (Institute of Modern Arts) u Bostonu, SAD (arhitekata Elizabeth Diller i Ricardo Scofida) kada tema knjiškog znanja otvara lažnu dvojbu: mogu li teorijske teme tumačiti arhitekti s projektantskim iskustvom ili arhitekti (i povjesničari umjetnosti) bez projektanskog iskustva – « ; thinking architects» ; , za koje bi oni prvi valjda, bili « ; nonthinking architects» ; !? |
