| Popis: |
Države Evropske Unije zacrtale su sebi ambiciozan cilj, po pitanju obnovljivih izvora energije. Stupanjem na snagu tzv. direktive o obnovljivim izvorima „popločan je put” ka ostvarivanju energetske politike „20/20/20”, koja mora biti ispunjena do 2020. godine. Naime, radi se o povećanju učešća obnovljivih izvora energije u ukupnom energetskom miksu na 20%, uz istovremeno smanjenje potrošnje energije i emisije gasova sa efektom staklene bašte za 20%. Uprkos dobro poznatim prednostima koje nose sa sobom obnovljivi izvori energije, negativni efekti po životnu sredinu nisu zanemarljivi, a zavise od vrste i veličine projekta. Metode za procenu mogućnosti predela da podrži korišćenje obnovljivih izvora energije uglavnom se zasnivaju na modelima privlačnosti prostora, čiji su kriterijumi, podređeni da osiguraju izbor onih lokacija koje su ekonomski najpogodnije za izgradnju. Međutim, iskustva razvijenih zemalja ukazuju da kvalitetnija životna sredina znači i bolju ekonomiju. Zato ove metode moraju biti dopunjene modelima ranjivosti prostora, kako bi se neutralisali ili ograničili negativni uticaji obnovljivih energetskih sistema na životnu sredinu. U ovom radu dat je prikaz mogućih uticaja obnovljivih energetskih sistema na životnu sredinu, koje je potrebno razmotriti u analizi, kako bi čitav projekat eksploatacije obnovljive energije bio održiv. |
